O tajni imena Mionice postoji više predanja. Neka su zaboravljena, a druga su toliko suvoparna i neprijemčiva, da su prosto sama sebe osudila na zaborav. 
" Uz voštanicu, pod prašinom i požutelim listovima stoji perom i drhtavom rukom ispisano predanje". Prava ikonografija za komično nagađanje i patetično preterivanje. 
Predanje kaže da se u vreme srednjovekovne srpske države selo zvalo Tuvari. Kasnije ga je, vele, Knez Lazar nazvao Malim Sremom. 

Pominje se i ime Donja Ribnica. Današnje ime se vezuje za doseljenje nekog Živka iz sela Mionice u okolini Užica. Doselivši se ovamo u pusto, iseljeno mesto, Živko mu je navodno dao ime svog pređašnjeg sela. Narodna tradicija ne daje preciznije podatke o vremenu Živkovog doseljenja. Međutim, postoji još jedna legenda, koja ne uozbiljuje svojom faktografijom, ali uzbuđuje i mami svojim sadržajem. 

Negde pred Prvi srpski ustanak, na ovom mestu, postojao je Han i jedva nekoliko kuća u blizini. Han, svratište namernika i slučajnih prolaznika, užurbanih trgovaca i očajnika. Pred njegovim vratima sa komadom utehe često su se mogli videti prosjaci, pijanci, kljasti, slepi i "blaženi", a unutra se odvijao "društveni" život pred Prvi ustanak kako bi to utvrdili istoričari na autopsiji vremena. Hanom je gospodarila, krčmarica Miona, vitka i zanosna, duge plave kose i nebesno plavih očiju, (kako bi to zapisao stereotipni liričar) koja je svojom lepotom i izgledom prkosila azijatskim ugarastim namernicima i crnpurastim srbima mešancima, čije nesrećnice majke nisu izbegle sladostrasnoj pošasti koja je hrupila sa Dalekog i Divljeg Istoka. (dodao bi postmodernista, da razbije podsećanje na poznate klasične uzore). 

U taj Han je dolazio Crni Đorđe. Kažu da je Miona toliko omilela KaraGeorgiju da je on odmah po izbijanju ustanka i pridobijanju nešto malo vlasti od vlastoljubivog Praviteljstvujušćeg Sovjeta, odlučio da čitavo naselje nazove Mioni-ca. 

Ovo ime od milja dato krčmarici Mioni, može da govori samo o dve stvari. Ili je sadržaj noći provedenih u Hanu bio takav da bi se oko njega meračili sladostrasni Bora Stanković i nešto rudimentarnije pikantni Baranin ili je ta stvar bila toliko delikatna, ukrašeno biljurom, poprskana cvetom kadulje umočenom u rastvor hipermangana i prelivena po pergamentu, što ga je hećim sa dvora Lazarevog, preneo pod podsuknjom svoje dubrovačke ljubeznice, uz vizantijsko plavo R.M. Točka, kako bi ozbiljno i popularno seirio pisar na vizantijskom dvoru, M. Pavić. 

Što se legende tiče, Mionica je izvesno dobila ime po vilinskoj krčmarici Mioni, koju je Crni Đorđe voleo i nikad dosegao. Ona je ostala za njega željena i nedostižna, čak i dok je čežnjivo iz dosadne Austrougarske ravnine gledao preko Save. U Radovanjskom lugu delić pred bljesak kumovske sekire, tiho je prošaputao: 

- Mionica! I Izdahnuo! Baš tada Miona je vriskom pokušala da pobegne od noćnih mora, koje su je obuzele. Niko iz okolnih kuća nije čuo vrisak. Dok je blještala sekira na mesečini Srbi su kao i obično spavali dubokim i "pravednim" snom.